TEXTS

PHOTOS

VIDEO

PODCAST

MUSIC


ABOUT US

CONTACT

“Matters of care”, Maria Puig de la Bellacasa

Care is everything we do to maintain, continue and repair our world so that we can live in it as well as possible. That world includes our bodies, ourselves, and our environment, all of which we seek to interweave in a complex, life-sustaining web.Nega je sve ono što radimo da održimo, nastavimo i popravimo naš svet kako bismo mogli da živimo u njemu kad god je moguće. Taj svet uključuje naša tela, nas same i naše okruženje, od kojih svi težimo da se isprepletemo u složenu mrežu koja održava život.
Džoan Tronto (1993)
Belakaza navodi ovaj citat i objašnjava ga kroz pojedinačne fraze:

  • sve ono što radimo - održavanje nege (care work); etike i politike nege; potraga za “dobrom negom” (good care)
  • uključuje - afektivni i etički aspekti nege; zabrinutost (caring about, taking care of, caregiving). Politike nege angažuju, mnogo više od moralnog stava - uključuju afektivne, etičke, i političke postupke.
  • složena mreža koja održava život - međusobna povezanost i medjuzavisnost ljudi i brojnih drugih bića, ali tako da zavisnost nije apsolutna vrednost. To vodi ka negovanju kao konkretnom radu na održavanju etičkih i afektivnih upleta i vitalnih politika u medjuzavisnim svetovima. Rad, afekti i etike/politike nisu uvek sve jednako distribuirane u svim odnosima, niti se uklapaju zajedno bez tenzija i kontradikcija, već se uklapaju kroz uzajamna izazivanja. Bez održavanja rada, afektivnost ne nadoknadjuje negu pa onda ostaje bliža moralnim namerama, odnosno na raspolaganju “brige o” bez ubacivanja rada “brige za”.
  • kad god je moguće - etička i politička intervencija iza “dobre nege”; nikada nije neutralna, nego se tiče spekulacije o tome šta je moguće sa dobrom negom? Etike ne mogu biti samo normativne obaveze nego ujedno i involviranost kojom se pita KAKO NEGOVATI, umesto pitanja KAKO MOŽEMO DA NEGUJEMO VIŠE? To vodi ka negovanju kao političkoj privrženosti.

Sastavljanje zanemarenih “stvari”Belakaza razlikuje tri koncepta matters of fact => matters of concern (Bruno Latur) => matters of care (Bellacasa)
  • Matters of fact - tokom modernizma mnogi hibridni koncepti su se pogršno tretirali kao objekti kojima su se se delili njihovi prirodni-kulturni, realni-konstruisani, društveni-naučni, diskurzivni-materijalni načini postojanja. Sve je bilo u dualizmima gde se jednoj strani pridavala moć da poznaje (bolje) ili radi preko one druge (npr. kada priroda objašnjava društvo).



  • Matters of concern (Bruno Latour) - podrazumeva postupanja koja posreduju izmedju dualizama. Stvari (things) su definisane kao žive i aktivne, a ne samo kao objekti. Sve opaženo nije samo u prirodi nego i u stvarima. Stvar - neuredjena okupljanja, zajednice, posredovanja izmedju različitosti koje formiraju nova okupljanja oko zajedničkih pitanja/problema (concern). Pomera pojam “interesa” ka više afektivno nabijenim konotacijama nevolje, zabrinutosti i negovanja.

I am concerned (zabrinut/a sam) - briga o promišljanju problema i pripadanju nekom kolektivu onih koji su afektirani tim problemom.Matters of concern - kao politike znanja sadrži tri komponente:o Estetsko: način objašnjavanja stvari koji ne odvaja probleme, afekte i brigu od prikazivanja njihovog proživljenog iskustva. Odnosi se na kapacitet ponovnog definisanja, prikazivanja, pa čak i izdaje trenutne kompozicije sveta.o Politike-stvari (a thinngpolitics): zastupljenot stvari koja im daje validan glas u demokratskom konstituisanju MI/NAS. Odnosi se na naglašavanje problema koje takodje uključuju i etičke, političke i afektivne tremore.o Ethos produkcije znanja: kritika koja ne umanjuje stvari samo do efekta čovekove moći i dinamike dominacije.Matters of concern ne samo da kritički razotkrivaju ili izlažu nevidljiv rad nege, već i proizvode samu negu, što može da znači ubrajanje učesnika i problema koji nisu toliko vidljivi, odnosno delovanja politika koje ostaju “neprimetne”.

  • Matters of care - sadrži jače etičke i afektivne konotacije;

I care - nosi jak osećaj privrženosti i simpatije prema nečemu. Brinuti (pojam radnje) se odnosi na obavezujuću praksu, afektivno stanje, etično-političnu obavezu.
· Izražavanje jasno artikulisanih pitanja ili tvrdnji je dominantna forma otelovljene participacije.· Promišljanje činjenica (matters of fact) kao stvari brige (matters of care) ne zahteva prevodjenje u fiksirano objašnjenje vizije ili normativa.· Ne radi se o brizi na “feel-good” način ili o ispravnom načinu nege. Niti se radi o deartikulisanju sveta ili negiranju realnosti problema. Radi se o otvaranju prostora za posredovanje i konekcije sa potlačenim, izbrisanim, neprimetnim iskustvima koja stvaraju opoziciona stajališta.Razmišljati sa negom· Prema Belakazi, Razmišljati sa negom znači razmišljati sa angažovanjima koja su novi obrasci solidarnosti unutar odnosa koje čine presecanja političkih i ontologijskih dualizama.· Razmišljati sa znači razmišljati sa mnogo ljudi, bića i stvari, u naseljenom svetu.· TO BE MANY, OR NOT TO BE AT ALL! - a Harawayan Hamlet! <3· Izvan-ljudsko razmišljanje sa negom traži svaki uvid u alternativu koja se može naći u svetu svakodnevnice, teške i bolne, radosne i ranjive meditacije brižne naklonosti, presudno uključene u svakodnevna iskustva intimnosti izmedju raznih vrsta u savremenim prirodno-kulturnim svetovima.Vizije dodirivanja· Za Belkazu bliskost u dodirivanju odnosi se na koncepciju gde znanje ne dolazi od predstavljanja sveta sa distancom u odnosu na njega, već od direktnog materijalnog angažmana sa svetom. Ovo zahteva malo suptilnije razmišljanje o “postupanju“ koje je uključeno u saznanje.· There is a particular form of multifaceted collective reciprocity at stake in the ability and responsibility to respond to being touched: a “responseability,” in Donna Haraway’s terms. This requires curiosity about what happens in contact zones, asking question such as: “whom and what do I touch when I touch my dog?” with which Haraway opens her adventurous exploration of the layers of naturecultural relations that make interspecies touchings possible—including sophisticated and mundane technologies—while actively speculating on what could be possible through taking seriously these chains of touch. These are worlds of collective feeling, relational processes that are far from being always pleasant or livable but have something specific and situated to teach us. The question of how we learn to live with others, being in the world—to be touched as much as to actively touch, is an opening to “becoming with.” Touch “ramifies and shapes accountability” (Haraway 2007b, 36), furthers a sense of inheriting “in the flesh,” and invites us to be more aware about how living-as-relating engages both “pleasure and obligation”. In contrast with promises of touching technologies for network extension and human enhancement thinking about caring proximities, these situated touching visions can increase ethical awareness about material consequences. Here, knowing practices engage in adding relation to a world by involvement in touching and being touched by what we “observe.” Thinking with these visions, I seek a sense of touch that doesn’t evoke a hold on reality with improved grasp that intensifies proximity with gradualness and care, attention to detail in encounters, reciprocal exposure, and vulnerability, rather than speeded efficacy of appropriation.· Koncept interaktivnosti (interactivity) izmedju ljudskih i neljudskih pitanja ili stvari Belakaza odvodi dalje od interakcije (interaction) koja problematizuje ne samo subjektivnost, već i pripisivanje postupanja samo ljudima kao onima koji imaju moć da intervenišu i transformišu (konstruišu) stvarnost. Reverzibilnost dodira (dodirnuti znači i biti dodirnut) takođe inspiriše zbrinjavanje takvih pretpostavki: ko/šta je objekat? ko/šta je subjekat? Nije samo čovek taj koji vidi, dodiruje, zna, interveniše i manipuliše univerzumom: postoji i dodirivanje unutar (intra-touching). Stvarnost je proces dodirivanja iznutra (intra-active touch) izmedju materijala i značenja koji proizvode utelovljene prakse isprepletene sa samom materijom povezanosti-bića. Reč je o svetu koji se neprestano stvara i poništava, kroz susrete koji naglašavaju istovremeno i privlačnost bliskosti, kao i svest o različitosti.· Nega ometa simetrični reciprocitet, prema Belakazi, jer živa mreža nege nije ona gde svako davanje uključuje uzimanje, i obrnuto. Nega koja me dodiruje i održava danas, možda neće biti vraćena (od strane mene ili drugih) onima koji je prave, kojima moja nega možda i ne treba ili je ni ne žele. Zauzvrat, ja ću pružiti negu bićima koja mi je nikada neće uzvratiti.· U ovakvom konceptu nege postoji izazivanje etika baziranih na “pravdi”. Ovakva praksa se udaljava od zajedničke uzajamnosti u praksi nege zasnovanoj, ili na strukturalnom reprodukovanju nejednakosti od strane države (nametanjem mera i sredstava za negu, kojima bi se obezbedilo da čak i oni koji neguju ne bi bili zapostavljeni), ili na drugim alternativama kolektivno redistribuirane nege koje osporavaju model reciprociteta ekonomske razmene i podržavaju „bezuslovno blagostanje“.· Zajednički reciprocitet takođe maskira asimetrične položaje u kojima se ljudi nalaze kao i mogućnost drugačije etike.· Belakaza zagovara ideju da se o nezi razmišlja kao o „poklonu“, jer nema garancije da će biti uzvraćena; To se dešava asimetrično po pitanju moći i zato što ljudi koji neguju, negovatelji, ne mogu da je daju sa očekivanjem da im se to simetrično vrati.Alterbiopolitike· Belakaza razlikuje etiku i etičnost:
    • Etike su načini moralne normativizavije; hegemonske i inkorporirane, vode ka depolitizovanim angažovanjima.
    • Etičnost su anormativne ili još uvek ne normativne vibracije. Radimo na razlici unutar svetova koje mi radije ne bismo podržali, ali na koje nismo imuni.

· Kada se politički problemi svedu na etiku, oni postaju individualni, ograničeni na domen ličnog „izbora“ (individualnog morala) ili životnog stila, depolitizovani ili ograničeni na obezbeđivanje minimalne egzistencije.· Živimo u etičko-političkom dobu u kojem se politička pitanja problematizuju terminima etike. A etikalizacija politike posebno je vidljiva u svetovima u kojima je politika zapravo biopolitika - što se događa u konkretnim svakodnevnim praksama ljudi, ne samo u institucijama, etičkim odborima ili grupama građana. Belakaza navodi kako sse vodjenje politike na etiku ili depolitizacija etike, povezuje sa domenom „ličnog“ i „privatnog“, kao znak napuštanja političke obaveze.Hana Arent je pisala (preuzvši od Aristotela) da je etičko/moralno različit skup pregovora koji pripada privatnim aspektima neke osobe, za razliku od onih koji se odvijaju u političkom domenu shvaćenim kao „javnost“ polisa čiji je cilj kolektivna intervencija. Etika je lična stvar, koja je jedino plemenita onda kada teži da ostavi trag u kolektivu - polisu. Nasuprot tome, Bellacasa misli da takva vizija udaljava pojedinca sa etičkom izgradnjom višeg jastva od plemenitih poslova polisa i svodi se na malu svakodnevicu. Etički život je preusmeren time iz društvene proizvodnje bića, na biološka ograničenja. Ova hijerarhijska koncepcija stepena etičke vrednosti ljudskog delovanja kao nižih od društvenih i političkih poduhvata, potvrđuje dugotrajno uskraćivanje uobičajenog življenja i obične nege pitanjima izdržavanja, a ne egzistencije.
· Bellacasa zagovara ljudsku etičnost kao kolektivnu političnu akciju, kao društveno-političko, a ne „individualno“ ili samo biološko. Ključ je u distanciranju od dualizama: socijalno/političko, političko/etičko, pojedinačno/kolektivno. Ona objašnjava kako angažovanost svakodnevnih ličnih praksi kao kolektiva i guranje ka decentriranju etičke subjektivnosti, zajedno vode ka ne-normativnim pristupima etici koji pre razumeju nastanak novih društvenih oblika, nego promovisanje političke obaveze prema „normativnom“ stavu. To vodi ka prekidu povezanosti „ličnog“ etičkog angažmana sa „pojedincem“ i „privatnim“. Kako je i lično politično, lične etičko-političke prakse promene moraju biti učene kao kolektivne. Jer kako drugačije obratiti pažnju na situacije u kojima ljudi menjaju svoje svakodnevne načine ponašanja ne razmišljajući o tome kao o individualnoj radnji, ili čak postupanju izvan kolektiva? Feministkinje su donele ideju o ličnom radu na preoblikovanju načina na koje se društvo bavi negom o drugima u svakodnevnom životu - što dolazi iz kolektivnog razmišljanja o ženskim pokretima. Nešto što se može uraditi pojedinačno, a da je uvek povezano u kolektivnim poduhvatima, veoma se razlikuje od nege koja započinje ili ima za cilj samo negu sebe (negu o sebi). Zato Bellacasa piše o pojmu nege koji se tiče etične privrženosti i obaveze u srcu ideja poremećenog etičnog postupanja: ako je etika složena i angažovana, to takođe uključuje šanse za doprinos njenom oblikovanju.· Bellacasa se distancira od etičkih primenjivanja normativnih stavova, ka etičnim postupanjima. To ne znači odsustvo etičkog postupanja i pažnje, već preusmeravanje na intenzitet etičnosti ugradjene u procesima situacionih odnosa, uočljive pre u etosu zajednice nego u moralnim stavovima, principima i diskursu. Za Belakazu permakulturne prakse su primer takvih etičnih postupanja koja se bave običnim ličnim životom i preživljavanjem kao delom kolektivnog napora koji uključuje i ne-ljude. Ove etike nastaju iz materijalnih ograničenja i fiksiranih odnosa u stvaranju sa drugim ljudima, živim bićima i zemaljskim resursima. Principi kao što su briga za ljude i zemlju, i povratak viška, prilično su opšti jer se odnose na vrlo specifične načine rada sa obrascima biosa (ekološki ciklusi, fizičke sile). Etike nege u permakulturi zasnivaju se na percepciji da smo ugrađeni u mrežu složenih odnosa u kojima lični postupci imaju posledice i za više od nas samih. Ovakva obaveza negovanja udaljava se i od altruističke (feel good) nege ili žrtvovanja i od utilitarne nege (ja negujem Zemlju jer mi treba, ona mi „služi“). Ova obaveza počiva na specifičnoj koncepciji odnosa zasnovanih na životu sa, a ne životu na ili životu za.· Etičnost je istovremeno lično postupanje i ugrađenost u “etos” životne zajednice.
    • Etične obaveze negovanja proizlaze iz materijalnih i afektivnih ograničenja (ograničenja ne kao prepreka već kao granica izmedju dva sveta u odnosu), a ne iz moralnih naredbi.
    • Etične obaveze nege nemaju za cilj da postanu moralne norme, već angažman sa stalnim radom. To su obaveze koje se stabilišu da bi održale ili intervenisale u određenom etosu. Nisu unapred određene niti slučajne ili proizvoljne.
    • Etičnost praktičnog postupanja generiše načine delovanja koji mogu istovremeno da podnose i promene etos. Tokom negovanja, etos stvara svoju etiku, a ne obrnuto. To dalje vodi ka ideji da je nega način postupanja koji je prožet etičnošću i ugrađen i živi etos. To nadalje utiče na status politika biosa; Odnosi se na načine održavanja, popravke i nastavka života pomoću ekoloških praksi koje onemogućavaju tradicionalne binarnosti.
    • Etične obaveze negovanja stvaraju privrženost. Kada brinemo o nekome ili imamo nešto ili nekoga ko bi se brinuo o nama, određeni postupci stvaraju iznova zahteve i zavisnosti, postaju neophodni određenom svetu da opstane, i na taj način obavezuju one koji nastanjuju taj svet.
    • Etične obveze negovanja uvek se izvršavaju kroz međusobno zavisne privrženosti, čak i ako nismo primorani da ih izvršavamo moralnim ili političkim nalogom, čak i ako ne želimo da ih obeležimo kao etične. Međutim, važno je istaći da odnosi koji su asimetrični po pitanju reciprociteta nege nisu manje živopisni uz etičnost. Npr. mi brinemo o crvima u zemlji koju održavamo, prema crvima imamo obavezu, iako crvi nemaju moć da istu takvu obavezu primene na nas. Zauzvrat, crvi brinu o đubretu, iako nisu privrženi tome sa namerom. Cirkulisanje nege nema jasan početak i kraj, ali postoji pre samih pojedinaca.

Za Belakazu, etike permakulture su etične obaveze koje se iznova stvaraju kroz svakodnevna postupanja. Angažovanje svakodnevnog postupanja etičnosti u okviru politika nege teži ka decentralizovanim ljudskim i ekološkim odnosima, kroz sledeće odlike:
  1. Nega kao lično-kolektivno. "Lična" svakodnevna etika unutar obične politike koja se odnosi na kolektivnu. Briga je etično-politično pitanje ne samo zato što se tiče kolektiva, nego zato što poziva na privrženost i obavezu (kada brinem o detetu ili starijoj osobi, to radim zbog kolektiva, a ne samo zbog sebe i svoje porodice);
  2. Nega kao akcija. Nije povezano samo sa tradicionalnim odnosima o nezi: za decu, starije, „zavisne“.
  3. Nega kao otklanjanje zanemarivanja - kao etične obaveze prema nezi. Ove etične obaveze privlače pažnju na nevidljiva ali neophodna iskustva među bićima i izvorima planete Zemlje. To nas tera da se brinemo o stvarima na koje su ljudi naučeni kolektivno da ih zanemaruju.
  4. Nega kao afektivna zabrinutost. “Ja brinem” povezano je sa ljubavlju, prepoznavanjem da je nešto važno, kao i sa odgovornošću i zabrinutošću za drugo biće. Ovo takođe može biti proždiruće. Praksa kolektivne brige je održavanje izvora, u koje spadaju i izvori sopstvene energije. Zbog toga je kultivacija uživanja važan deo nege kao radnje.
  5. Nega kao situiranost. Postoje situacije u kojima bismo radije izbegavali da pružamo negu. Značenja i etična relevantnost nege definisana su njihovim kontekstima i objektima, kao i situacionim odnosima.
  6. Ne-nevina nega. Odbijati da natera ikoga “podesnim”. Nekada pitanje kako nekoga negovati znači angažovanje oko pitanja da li, zašto i kako nešto “ubiti”....Ne postoje idealne “feel good” nege.

Alterbiopolitike - alternativne globalizacijske strategije i borbe koje afirmišu i angažuju svetske mreže protiv kolonijalnih, kapitalocentričnih, predominantnih logika, unutar logika globalizacije i transnacionalnih proširenja mreža. Odnosi se na načine suprotstavljanja biomoćima drugačijim silama odnosa koje kultivišu “moć sa” i “moć iznutra”, pre nego “moć nad”. Preispituje načine na koje individue transformišu svoje živote i prakse u suprotstavljanju nasiljima biomoći. Alternativne forme biopolitičke nege ne počinju od “nas samih”, niti na to ciljaju, niti postavljaju druge ispred nas. Etičnost počiva u prljavim, zbrkanim, konkretnim situacijama u kojima je obaveza nege ugrožena. Akti nege nikada nisu izolovani, ali takođe nikada nisu ni unapred određeni uslovi.Belakaza zaključuje da sa ovom koncepcijom etike kao etičnosti i pretpostavke o centralnosti nege u samoj mogućnosti povezivanja i negovanja koja nas obavezuju, ne mogu se jedinstveno objasniti kontekstima i interesima koji ih ograničavaju, niti se od njih mogu apstrahovati. To dovodi do toga da se briga kao postupanje i kao etos koji stvara etične obaveze ne usredsređuje prvenstveno na ljudsko ja; Ne polazi od ovih tela, već od svesti o njihovoj više nego ljudskoj međuzavisnosti.

© 2021 All rights reserved.