TEXTS

PHOTOS

VIDEO

PODCAST

MUSIC


ABOUT US

CONTACT

POLITIČKO POZORIŠTE (participacija u pozorištu)

Florian MalzacherFlorian Malzacher piše o okretu ka društvenim, ekološkim i ekonomskim temama u pozorištu. Antička grčka je uvela dionizijasko pozorište u kojem su se debatovala mnoga pitanja polisa. U baroku je monarhija bila ključna tačka izvodjenja dok su koreografije na sceni bile u liniji sa društvenom koreografijom apsolutističkog društva. Prosvetiteljstvo je sa buđenjem buržoazije u Evropi donelo i buržoarsko pozorište ako estetski i kulturno-politički institucionalni fenomen. Ana Vujanović je pisala kako su umetnička predstava i pozorište konstituisali kontinuitet javnog života, javnog mnjenja i političkih pozicija. Ovaj proces se dogodio zato što je pozorište obavljalo strukturalnu društvenu ulogu, pružajući modele delovanja i ponašanja u javnosti i testirajući društvene odnose. U tim kontekstima, javno ponašanje i sama politika nisu bile spontane prakse, već, Vujanovićevim rečima, institucionalizovane, kodifikovane, predviđene konvencijama, procedurama, veštinama i izložene pogledima, mišljenjima i kritikama drugih. Avangarde na početku XX veka su pristupale pozorištu kao sredstvu za izazivanje i menjanje društva (Breht, Majakovski, Marx) sa idiom da pozorište bude moralna institucija za klasnu borbu u kojoj je će distanca između gledaoca i izvodjača nestati. Pozorište se koristilo kao mesto i medium u kojem su društveno i političko mogli da se testiraju i isprobavaju. Tokom 1970/1980ih dominiralo je narativno pozorište. Od 1980/90ih nastaje Postrdramsko pozorište koje se najviše fokusiralo na medijum i formu kritikujući mimetičku reprezentaciju dramskog teatra, i stvaajući uglavno samosvesne radovi koji stalno preispituju uslove rada kao produkte ideologija, politika, vremena moda, okolnosti itd (tu su nastale i eksperimentalne prkase koreografije). Inspiriasni poststrukturalističkom i dekonstruktivističkom teroijom postdramske prakse su nudile nove kompleksne pozorišne znake suprotstavljajući se time hegemoniji teksta, linearnosti i kauzalnosti drame, i uvodeći participaciju. Pozorište kao javni prostor, kao politički prostor koji ne može odmah svoje ishode da integiše u sistem, niti je vezan za prikrivanje socijalnih disfunkcija i bolova, već otvara sfere pregovaranja i debate u kojima kontradiktornosti nisu samo čuvane nego se štaviše mogu i oblikovati i artikulisati. Ovakvo pozorište se baziralo na radikalnim interpretacijama teksta koje je i pored mnogih pristupa ipak ostalo u oblasti mimetičnog. Iako je pozorište ovog perioda moglo da predloži razumevanja strukturalnih razloga iza političkih problema, ono nije moglo da izbegne dilemu oko toga da su te reprezentacije samo još jedno ponavljanje mizerija protiv kojih se bori (Brecht je to nazivao: Cannibal’s dramtic art). Pozorište je prikazivalo društvenu strukturu (na sceni) ali je bilo nesposobno da bude pod uticajem društva (u publici). Pubika je viđena manje kao kolektiv a više kao grupa individua. Postdramsko pozorište je oslobodilo gledaoca od nametnute imaginacije reditelja, ali je zato postalo srodno sa neoliberalnim pojedincem koji traži svoj individualizam u aktivnoj potrošnji.Savremno političko pozorište je pošlo od pitanja: kako napraviti pozorište koje održava neophonu samo-refleksivnost o poslednjim decenijama ali tako da ne upada u zamke čiste auto-referencijalnosti? U tom smislu, savremeno pozorište se trudi da izbegne lažnu participaciju ali istovremeno vraća ideju participacije kao takve, rastući na njenom radikalnom potencijalu. Participacija stoga ne mora da počiva na konsenzusu. Šantal Muf je pisala o “agnostičkom pluralizmu” kojim se demokratija definiše kao arena u kojoj možemo da odglumimo (act out) naše razlike kao protivnici bez potrebe da ih pomirimo. Sama reč agon znači igra, takmičenje u argumentaciji, a “razigrani agonizam” (playful agonism) koncept slobdne artikulacije kontradikcija i održavaju. Participacija se neminovno vezuje za pitanje reprezentacije/zastupljenosti. Svi koji učestvuju u pozorištu (izvođači, gledaoci) automatski se razumeju kao predstavnici velike zajednice koji se razlikuju rasom, polom, klasom, profesijom itd. To pokreće pitanja o tome ko je, kime je i na koji način zastupljen? U kojoj meri su uključeni ljudi samoodređeni? Koliko dugo traje privrženost? Ko najviše profitira iz svega toga? Da li je to održivo? Time se često bave pozorišni kolektivi She She Pop, Gob Squad, Rimini Protokol, Hora Teatar.Ova pitanja imaju različite odgovore u odnosu na to da li se posmatraju iz ugla umetnosti, aktivizma ili društvenog rada. Direktna akcija u aktivizmu se odvaja od umetnosti, ona uvek ukazuje na problem i predlaže rešenja, alternative (sabotažom, blokadom, intervencijom). Ipak takva akcija nikada nije skroz spontana već često pripremana, probana i inscenirana kao i predstava. Umetnost nosi sa sobom dvosmislenost, ambivalentnost, oklevanje, refleksiju ali uvek ima trenutak (npr kada predstava dobije trenutak) nakon kojeg nema povratka. Direktna akcija aktivizma može imati isti taj momenat: Mnogi radikalni pokreti u izvođačkim umetnostima se mogu smatrati direktnim akcijama. Cilj je dostižna promena: osveđćenost o potisnutim društveno-političkim pitanjima, poboljšanje uslova/okolnosti, rad sa propagandom ili kontra-propagandom, činiti nevidljivo vidljivim, izvođenje kratkog trenutka normalnosti u permanentnom vanrednom stanju.

© 2021 All rights reserved.