TEXTS

PHOTOS

VIDEO

PODCAST

MUSIC


ABOUT US

CONTACT

SELF-EXORCISM DANCE

Ana DubljevićAko prodišem bezgranično duboko, možda će kapljice što ih moj dah raspršuje prestati da šire nesigurnost, možda će ona otići, nestati, tako da me više nikad ne omalovaži?Ako zakopam svoje telo u zemlju dovoljno dugo da konačno doživi kosmički orgazam, možda će suspregnutost moje utrobe otići, nestati, tako da me više nikad ne osakati?Ako postavim svoje telo naglavačke, da konačno čuje druge, možda će moje bezbedonosne misli otići, nestati, tako da me više nikad ne oduzmu?Ako ubrzam rad svog srca do maksimuma da konačno oseti druga, možda će moj strašljivi puls otići, nestati, tako da me više nikad ne parališe?Ako dovoljno dugo i snažno udaram svoje telo o zid, možda će moja jetra izlučiti sve kapitalističke toksine napolje, možda će otići, nestati, tako da me vise nikad ne pojedu?Ako dovoljno visoko skačem, možda će moja neoliberalna gravitacija prestati da postoji, možda će otići, nestati, tako da me više nikad ne ukalupi?Ako zadržim dovoljno dugo svoje telo u tišini i mirovanju, možda će se patrijarhalna srž u mojim kostima dezintegrisati, možda će otići, nestati, tako da me više nikad ne salomi?Ako beskrajno blisko približim svoje telo uz druga tela, možda će moj rasistički dodir prestati da postoji, možda će otići, nestati, tako da me više nikad ne zaboli?Ako ponizno savijem svoje telo u malu loptu i dovoljno dugo tu ostanem, možda će monstrumu moje antropocentričnosti dosaditi, možda će otići, nestati, tako da me više nikad ne samelje?Ako se dovoljno dugo zagledam u sunce u zenitu, možda će se moje fašističke oči spržiti, možda će otići, nestati, tako da mi se više nikad, ni u snu, ne vrate?Pu sotono, bu u vodu. Seme ti se zatrlo.

© 2021 All rights reserved.